|
|
Kada su se slonovi
jednom zalaufali
i svi redom jako
na rođake besneli
te stričeve i tetke svoje
vise nisu poznavali,
onda kad su slonovi
objave rata slali
komandante prozivali
i ađutante prebrojavali,
kad su napade planirali
rođake iz zemlje proterivali
njihove zastave spaljivali
i kuće opkoljavali, -
- tad reče jedan od njih
(i to jedan od manjih
po imenu Hajnrih):
"Hej, ne smatram da je u redu tako
već podlo jako
i zlo itekako!"
"Kako molim?" rekose ostali
za toliku dreku mnogo si mali!
Pusti detinjarije
i ne guraj nos
gde mu mesto nije!"
"Ne", reče mali, "saglasan nisam!"
Da stradam u ratu mogu i sam.
Zato me se sve to tiče i zato: ne dam!
Kuće sestara ja ne trebam
draze mi je da se s njima igram."
I tako je pričao sve dok se slonovi
nisu već sasvim opustili
i svoju gresku spoznali
potom se sarmantno i galantno
rođacima izvinjavali
i silne im poklone slali
koje su im veseljaci i muzikanti uručivali
te su se tako tetke i stričevi
i slonovski rođaci svi
uz reči tolerantne i kulantne
za mir odlučili
svo oruzje spalili
i od tad se samo zabavnim
i elegantnim delatnostima bavili.
Najmanjem slonu svi su čestitali
i hrabrim ga spasiocem nazivali.
Zasmejava vas ovakva tema?
"Slabije ne slusaju, toga nema!"
Mozda je tako, al ja bih rek'o
ipak da počne mora neko. |
