Čudni rat

Prevod: Tanja Kosanović

Negde na nekoj drugoj planeti ili u nekom drugom vremenu, postojale su dve zemlje po imenu Ovde i Onde. Bilo je i drugih zemalja, kao sto su Tu Pored ili Tamo Daleko, ali se u ovoj priči radi o zemljama Ovde i Onde.

Jednoga dana, vrhovni staresina zemlje Ovde drzao je govor pred svojim građanima. Zemlja Onde pritesnila je zemlju Ovde, rekao je on pri tom, stanovnici zemlje Ovde ne mogu vise mirno da gledaju kako zemlja Onde sa svojom granicom pritiska i sputava zemlju Ovde.

"Tako su se prilepili za nas, da vise ne mozemo ni da disemo!" vikao je. "Ne mozemo vise ni da mrdnemo. Nisu spremni ni malo da se pomere, ni malo mesta da naprave, ni malo slobode kretanja da nam dozvole. Ali, ako oni sami nisu na to spremni, onda ćemo mi morati na to da ih primoramo.

Mi ne zelimo rat. Mi zelimo večiti mir. Ali, na zalost, nije uvek onako kako mi to zelimo. Time sto nisu spremni da se malo pomere sa svojom zemljom, oni nas primoravaju na rat. Ali, mi se ne damo primorati na rat. Mi ne! Mi nećemo dozvoliti da nas nateraju da besmisleno zrtvujemo svoje najbolje sinove, da nase zene postanu udovice, nasa deca siročići! Zato moramo da slomimo svu silu te zemlje, pre nego sto nas nateraju na rat. Zato, građani, da bismo zastitili sopstvene zivote, da bismo spasli sopstvenu decu, ovime zemlji Onde objavljujem rat!"

Zbunjeni stanovnici zemlje Ovde pogledase prvo jedni druge. Onda pogledase svog vrhovnog staresinu. Onda pogledase sve te specijalne policijske trupe sa slemovima i topovima, koje su stajale oko trga, odusevljeno aplaudirale i uzvikivale: "Ziveo vrhovni staresina! Dole Onde!"

I poče rat.

Jos istoga dana vojska zemlje Ovde presla je granicu. Bio je to grozan prizor. Tenkovi su bili

nalik ogromnim gvozdenim azdajama. Pred sobom su gazili sve sto bi im se naslo na putu. Iz svojih topovskih cevi mogli su da ispaljuju granate, koje su sve kidale u komade i otrovne gasove, koji su sve ubijali. Svaki od njih iza sebe je ostavljao traku smrti u sirini od po sto metara.

Ispred njih bujna suma, iza njih vise nista.

Nebo bi postajalo tamno na mestima gde su preletali avioni i onaj ko bi se nasao ispod, bacao bi se licem na zemlju, sav prestrasen od tolike buke. A gde god su padale senke aviona, padale su i njihove bombe. Između ogromnih aviona na nebu i tenkova na zemlji, zujali su rojevi helihoptera, nalik nekim malim, zlim muvama. Vojnici su izgledali kao čelicni bojni roboti u svojim zastitnim odelima, koja su ih stitila od metaka, gasa, otrova i bacila.

U rukama su nosili teske bojne masine, sejući ubojite metke ili laserske zrake, koji su topili sve pred sobom.

I tako je marsirala nezadrziva armija zemlje Ovde, sa namerom da nemilice unisti svakog neprijatelja. Ali, gle čuda: od neprijatelja ni traga ni glasa.

Prvoga dana vojska je u neprijateljsko područje prodrla deset kilometara, drugog dana dvadeset. Trećeg dana presla je preko velike reke. Svuda je nailazila samo na napustena sela, poznjevena polja, ispraznjene fabrike, prazne magacine. "Sigurno se kriju, kad prođemo napasće nas s leđa!" urlao je vrhovni staresina. "Pretrazite svaki stog sena i svako đubriste!" Vojnici su preturali po đubristima, ali sve sto su pri tom nalazili bile su samo gomile dokumenata: ličnih karti, izvoda iz matičnih knjiga rođenih, potvrda o drzavljanstvima, pasosa, dokaza o vakcinacijama, potvrda o upisanim fakultetima, potvrda o oslobađanju plaćanja poreza na radio, dokaza o plaćenim porezima na pse i na stotine drugih. Pri tom su iz svih ličnih isprava bile povađene fotografije. Niko sebi nije mogao da objasni, sta bi to trebalo da znači.

Veliki problem predstavljali su putokazi. Ili su bili sklonjeni, ili okrenuti naopako, ili premazani, neki su čak bili i ispravni, tako da se nije moglo osloniti ni na to da su zasigurno pogresni. Vojnici su stalno nestajali, čitave čete su se gubile, divizije lutale naokolo, te bi tako po koji napusteni general psujući slao vozače na sve strane, u potragu za njegovim vojnicima. Vrhovni staresina morao je odmah da regrutuje geometre i nastavnike geografije iz svoje zemlje, ne bi li puteve u porobljenoj zemlji obelezio kako treba.

Četvrtog dana pohoda, armija zemlje Ovde imala je svog prvog zarobljenika. Pri tom to nije bio vojnik, već civilno lice, koje su pronasli u sumi, sa korpicom za pečurke u ruci. Vrhovni staresina naredio je da ga dovedu kod njega lično na saslusanje. Zarobljenik je rekao da se zove Hans Miler i da je po zanimanju skupljač gljiva. Ličnu kartu, reče, je izgubio, a o tome, gde je vojska zemlje Onde, on ne zna nista.

U toku narednih dana, armija zemlje Ovde zarobila je nekoliko hiljada civila. Svi oni zvali su se Hans ili Liza Miler i niko od njih nije imao lične isprave. Vrhovni staresina je besneo.

Konačno, osvojen je i prvi veći grad. Svuda su se mogli videti vojnici, koji su pisali imena ulica po zidovima kuća. Plan grada morali su da poruče od tajne sluzbe. U toj zurbi, naravno, napravljena je gomila gresaka, te su se neke ulice sa leve strane zvale drugačije nego sa desne i na gornjem kraju drugačije nego na donjem. Čete su stalno lutale kroz grad, na čelu sa već nekim narednikom koji psuje i mlati sa planom grada u ruci. I uopste, u gradu nista nije funkcionisalo. Ni elektrovod, ni gasovod, ni telefon, nista.

Vrhovni staresina naredio je da se objavi da je strajk zabranjen i da svi odmah moraju da se vrate na svoja radna mesta.

I ljudi su zaista odlazili u fabrike i kancelarije, ali ipak nista nije funkcionisalo. Kad god bi vojnici dosli i pitali. "Zasto se ovde ne radi?", ljudi bi odgovarali: "Gospodin inzenjer nije tu" ili "Majstor nije tu" ili "Gospođa direktorka nije tu".

A kako da se pronađe gospođa direktorka, kad su se sve zvale Liza Miler?

Vrhovni staresina objavio je da će biti streljan svako, ko ne kaze svoje pravo ime i titulu. Od tada se stanovnici zemlje Onde vise nisu prezivali Miler, nego već nekako drugačije, ali kao da je to bilo od neke pomoći.

Sto je armija dalje prodirala u zemlju, to je sve postajalo sve teze. Uskoro je ponestalo sveze hrane za vojnike, te je sve moralo da se donosi iz Ovde. Zeleznica nije radila, zeleznicari su se dosađivali unaokolo ili pomerali lokomotive tamo-vamo bez ikakvog smisla. Vozači lokomotiva svađali su se oko vagona, a svi sefovi, koji su ista znali, nestali su. I niko nije mogao da ih nađe.

Vojnicima niko nije činio nista nazao. Stoga su oni uskoro postali neobazrivi, počeli da setkaju otkopčanih slemova i čavrljaju sa ljudima. A stanovnici zemlje Onde, koji su od vojske sakrili sve jestivo, delili bi ono malo svoje hrane sa pokojim vojnikom, ili bi svoju svezu salatu ili domaći kolač menjali za konzerve: toga su vojnici naime, imali dovoljno, vec su im na nos izlazile.

Doznavsi to, vrhovni je staresina pobesneo i zabranio svim vojnicima da napustaju svoje smestaje, osim kada su u trupama ili patrolama. Vojnicima se to nije dopalo.

I na kraju, armija je zaposela i glavni grad zemlje Onde. Ali, i u njemu je sve bilo kao i svuda u toj zemlji. Nije bilo saobraćajnih znakova, ni brojeva na kućama, ni imena na vratima, ni direktora, ni inzenjera, ni majstora, ni policajaca, ni sluzbenika. Ministarstva su bila prazna, svi akti nestali. Niko nije znao gde je vlada.

Tu je vrhovni staresina odlučio da konačno postupi ostro. Svim odraslima naredio je da odu u svoje pogone i kancelarije. Ko ostane kod kuće, biće streljan.

Potom je lično otisao u centralu elektrovoda i naredio da tamo dođu svi vojnici i oficiri, koji su u svojoj zemlji radili u elektrovodu. Odrzao je radnicima govor i rekao im, da za dva sata mora biti struje. Oficiri su komandovali, vojnici kontrolisali, radnici trčali tamo-vamo i radili tačno ono sto su im oficiri naređivali. Bilo je naravno, jezivog haosa, ali ne i struje.

Tu vrhovni staresina pozva nazad sve oficire i reče radnicima: "Ako za pola sata ne dođe struja, svi ćete biti streljani!" I gle, za nekih pola sata bi svetlo. Vrhovni staresina reče: "Jel vidis, bando jedna, čovek mora samo posteno da vam potprasi pete!" i ode sa svojim vojnicima u centralu gasovoda, da i tamo uradi isto.

Ali, sledećeg dana opet nije bilo struje i kada se vrhovni staresina pojavio sa četom specijalno obučenih vojnika-ubica u nameri da istrebi sve radnike u elektrovodu, centrala je bila prazna i svi njeni radnici pomesali su se među ljude u fabrikama i kancelarijama.

Tada on naredi svojim vojnicima da jednostavno pokupe hiljadu ljudi sa ulice i streljaju ih. Ali, zbog proračunatog lukavstva stanovnika zemlje Onde, koji su uvek bili ljubazni prema vojnicima, moral trupe je već bio toliko omeksan, da niko nije bio spreman da strelja tek tako nekakvih hiljadu ljudi, koji nista nisu učinili. To isto vrhovni je staresina potom naredio svojim vojnicima-ubicama, ali su mu oni stavili do znanja, da su obični vojnici već jako nezadovoljni i da bi u slucaju streljanja hiljadu ljudi, moglo da dođe i do pobune.

I tako vrhovni staresina poče da prima pisma od svojih nadređenih kod kuće, koji su mu pisali: "Vrhovni staresino! Dokazali ste svoju stratesku obdarenost i svoju militarističku genijalnost i mi Vam čestitamo na Vasim mnogobrojnim sjajnim pobedama. No, sada Vas molimo da se vratite i te ludake u toj zemlji prepustite njima samima. Isuvise nas kostaju. Ako iza svakog radnika treba da postavimo po jednog naoruzanog vojnika, koji će mu pretiti streljanjem i po jednog inzenjera, koji će mu reći sta treba da radi, onda se čitavo to osvajanje nekako vise ne isplati. Molimo Vas, da se vratite kući, jer se nasa voljena zemlja već predugo odriče Vaseg blistavog prisustva."

Vrhovni staresina tu spakova svoju armiju, uprtivsi sa sobom sve vredne masine i druge dragocenosti koje su njegove trupe mogle da transportuju i psujući se vrati kući.

"Ali barem smo im pokazali", rezao je, "Tim kukavicama. Sta će sada da rade, budale! Kako će sada da utvrde ko je inzenjer, ko lekar, ko stolar? Bez svedočanstava i diploma! Kako će da odrede ko treba da zivi u vili, a ko kao podstanar, kad niko ne moze da dokaze sta mu pripada? Kako će da se snađu, bez tapija, kaznenih registara, vozačkih dozvola, titula i uniformi? Kakvu će samo zbrku da imaju! I sve to, samo da ne bi morali da ratuju sa nama, kukavice."